---

**Прощание са идеализмом (о милосерђу власти)**

Након што се Наваљни вратио у Русију, написао сам текст „Путин је победио“.

Био је посвећен томе да се тиранија не може свргнути тако што ћеш стати на клупицу и махати заставом. И да да би постао власт, мораш или да се укључиш у постојећу хијерархију и покушаш да утичеш на политику у оквирима које ти дозвољава сопствена снага и милосрђе јачих играча. Или да јој објавиш рат и почнеш да се бориш против Путина онако како се ратује са непријатељима, а не са конкурентима.

Промежуточног варијанта, где би викао „Банду Путина на суд!“ и претио јој трибуналом, а она би се одбијала да се брани — не постоји.

Тада су ме због тих речи проклињали сви редом. Али од тада је прошло 4 године, и свест о поразу дошла је свима који су успели да сачувају разум. А мишљење људи који су ми тада слали проклетства, коначно је изгубило сваки ауторитет у мојим очима. За то време њихов живот се коначно свео на вриску „Доле Путин!“, којом покушавају да испуне зјапећу празнину у себи. И што дуже посматрам њихове грчење, то је чудније сећати се да су нам се путеви некад укрстили.

Али сећам се како и зашто се то догодило. Били смо идеалисти. И уместо да се бавимо фундаменталним правилима по којима је устројен свет, хтели смо да напишемо своја. По било коју цену, али бесплатно. То јест на туђ рачун и туђим рукама. И да на крају још можемо да осудимо људе који би то омогућили, због недовољно строгог усклађивања са високим идеалима.

У томе је било и гордости, и романтизма, и наивности. Чинило нам се да је за победу добра довољно жигосати зло. У лудој слици света којом су опседнути идеалисти, милосрђе није избор и подвиг јаких људи. Него јефтина праведност која се бонус прилаже уз немоћ.

То је кварило наше моралне оријентире и привлачило у наш круг страшне и недостојне људе. Стални скандали који потресају либералну опозицију — директна су последица идеализма и неспособности да се разликује немоћ од врлине. А ако нам се посрећило и у нашем кругу се појавио достојан човек, најнемоћнији би га одмах вукли на свој бескомпромисни трибунал.

Расправљајући о политици, ми смо се тачно тако представљали као судије, строге али праведне. И тражили смо да се власт покорава нашем немоћном трибуналу. У томе је увек било противречје Наваљног: „Еј ти, крвави диктаторе, пусти ме на председничке изборе да те и твоју банду пошаљем на суд. Боиш се, Путлере?“

Једном када разазнаш ту несагласност, као невидљиву горилу — немогуће је да је више не видиш. Али око нас некако није било човека који би могао да одабере речи да то објасни.

**Идеализам чини човека делом оне силе која вечно хоће добро, а чини зло.** Сада схватам да је једино што нас је сачувало од тога да нанесемо озбиљну штету себи и другима — била је срећа и милосрђе власти која нас је трпела. Можда зато још увек тако болеће посматрам судбину Украјине и Зеленског. На његовом месту могао је да се нађе било ко од оних који су излазили на Болотну. И слава Богу што нам је пала прилика да учимо на његовим грешкама, а не да починимо своје.

Идеалисти су уверени да ако се учини довољан број људи идеалистима, онда ће идеали победити. Да постоје такви закони, права и вредности који су сами по себи способни да заштите слабог. То јест да му дају власт над јаким. Али власт се не предаје само зато што неко гласно виче о неправди. А она власт која је способна да попусти на такве уговоре — није сурова.

У стварности идеализам у слабима васпитава неблагодарност. Ако потреба рађа право, а милосрђе јаког није његов избор, него право слабог, онда више нема за шта и нема коме да буде захвалан. Јер што је човек јачи, то више мора. Да, коме је много дато, од њега ће се много и тражити. Али тражити ће само праведна сила, а не слабост.

Тако за неблагодарношћу следи гордост. Слабом почиње да се чини да када се јаки брише и подмеће други образ — то није милосрђе, него његова победа. И пред јаким се одмах формира ред најдрскијих и најбескрупулознијих да се истакну на позадини његове смерности.

Што је милосрднија власт, то више то трпи. Али чак и када идеализам потпуно паралише вољу и јаки је спреман да се одрекне власти, он тиме неће моћи да заштити слабог. То је такође искушење гордошћу. Чак ни најјачи човек не може да понови жртву Христа. Он може само да се одрекне свог крста и уступи место онима који неће бити везани његовим фарисејством.

У чувеном питању Собчак о револуцији и Северној Кореји сви смо давали погрешан одговор. Северна Кореја је производ револуције. Маоовски Кина, Лењинизам-Сталинизам, Пол Пот — све је то производ револуција. Које су чинили људи са најсветлијим идеалима и тежњом ка правди. Који уместо да се баве природом власти, хтели су да потчине свет идеалима. Није чудно што им је испао пакао на земљи.

**То не значи да власт треба волети или тражити јој оправдања.** Власт ће постојати независно од нашег односа према њој. Али ако хоћеш да не наудиш, са постојањем власти мораш рачунати. Као што рачунамо са фундаменталним законима физике и економије.

Када сам почињао да пишем овај текст, хтео сам да га назовем „Путин је у праву“. Али схватио сам да ће мој инстинкт за провокацију у свету где људи ретко читају даље од наслова, спречити да ме разумеју. Око овог текста ионако ће радити маса људи чији је једини задатак да се постарају да ме не чују. Јер сваки човек кога успем да излечим од идеализма — то је минус једна жртва коју они неће моћи да подметну и над којом неће моћи да спроведу свој трибунал. Знао сам то јер сам и сам био на вашем месту.

Путин није у праву што је започео рат или убио Наваљног. Његовом кривицом су погинуле стотине хиљада људи. И хтео бих да верујем да га 25 година власти нису потпуно окамениле и да он схвата какав страшан грех је узео на душу. Али у праву је што је одбио да уздиже слабост и да попушта немоћи. Таква попуштања су неодговорна и кваре. Јер на место силе не може да дође слаби. На место власти може да дође само власт.

На интернету су последњих година постале популарне трюизми: „Јаки људи стварају добра времена. Добра времена рађају слабе људе. Слаби људи стварају тешка времена.“ Али сами по себи комфор и безбедност не кваре људе. Квари их неблагодарност. Друштво вене када људи заборављају своје добротворе и престају да се питају на чијој сили почива њихово благостање и зашто, ако они сами немају довољно власти да заштите своја „права“, то чини неко други уместо њих.

Тако је европска цивилизација била саграђена од јаких и милосрдних људи. Они су умели не само да граде, изумевају и ратују, него су волели човека толико да су делили плодове своје власти са онима који ништа од тога нису умели. И чак су се везали хуманистичким условима, који нису били поткрепљени ничим осим сопствене силе и добре воље.

Али ниједно добро дело није остало некажњено. Европа је била искварена људима који су почели да искушавају и експлоатишу милосрђе јаког. И почели да траже још више „права“ са позиције моралне надмоћи над силом која их обезбеђује.

Око тога је била саграђена читава индустрија. У Африци гладују деца, на Хаитију поплава, Сиријцима се страшно хоће да живе у Немачкој. Зар они немају права? Зар нису и они исти људи? Зар добар човек може да одбије да им помогне? А ако не може, онда лоши људи морају бити жигосани и проклети.

Политика се претворила у емоционални шантаж. Изађи на улицу и изазови конфликт: „Добро је ако ударе пендреком. Још боље ако убију. Савршено ако жену или дете.“ Главно оружје у борби за „права“ и концесије у рукама таквих људи постала је не аутомат, него савест и саосећање оних које могу да дирну туђе сузе. До финалне форме овај емоционални терор довели су борци Хамаса.

Код Доктора Сјуза има бајка о добром лососу Тидвику, који пушта да живи на својим роговима веселог шумског бубу. Буба се брзо смешта и почиње да зове пријатеље у госте. Јер лос је веома добар и има тако простране рогове да ту може да стане још много шумских буба. Затим му на рогове долети дятел и почиње да буши дупље. Какав дом без дупље. У дупљу долете тетреб и настањује се породица веверица. На крају, на рогове ошамућеног лоса се пење медвед. И ево, они више не моле Лоса да их превезе. Него га тресу за рогове, гласају и траже да иде у правцу који им одговара.

Бајка се завршава тиме што лос спасава звери и једва носи ноге од ловца. У знак захвалности звери обећавају лосу да га никада неће напустити. После чега лос скида рогове и из све снаге бежи од таквих пријатеља у шуму. У Совјетском Савезу по овој бајци је снимљен диван цртани филм. Обавезно погледајте. Веома либертаријанско дело.

Слично томе, последњих 60 година у Европи су створена хиљаде „права“ која се држе само на милосрђу људи које још увек дирну туђе сузе. „Права“ човека. „Права“ трансродних. „Право“ на уточиште. „Право“ на социјално обезбеђење. „Право“ на медицинску помоћ. „Право“ на учешће у управљању. Чак су и животиње не зна се одакле добиле „права“.

У детињству је била таква забава — треба много-много пута поновити исту реч док не почне да губи смисао. У психологији се та појава зове семантичко засићење. Управо се то данас догодило са правима. „Права“, „права“, „права“. Ту реч су толико излизали у новинама и на трговима да су људи престали да разумеју одакле она долазе.

На крају су милиони људи широм света изгубили везу са стварношћу и нашли се под утиском да су „права“ нека чаробна сила која штити слабе, независно од воље оних који их подржавају својом снагом. И уместо да осећају захвалност за испољено милосрђе, перципирају га као нешто што се подразумева. Као Зеленски на пријему код Трампа.

„Свако има право на заштиту“, — по хиљадити пут са паметним изразом лица понавља либерал. А ја по хиљадити пут не могу да разумем шта они тиме хоће да кажу. Ко и зашто треба да их штити? У чему се састоји њихов предлог сили, којој они са позиције сопствене импотенције предлажу да штити себе и друге?

То није питање „колико дивизија имају права човека?“ Сила може да поприма различите облике, и дивизије нису једини. Али када по хиљадити пут понављаш идиотизам да „слаби има право на заштиту“, покушај бар себи да објасниш коме се у том тренутку обраћаш. Ко, по твом мишљењу, треба да обезбеди то право и најважније — зашто он то треба да чини? Шта нудиш људима који поседују власт? Да обезбеде заштиту у замену за трошкове везане за њено обезбеђење? А ако ништа, зашто онда тражиш и псујеш тамо где си у позицији само да молиш?

**Једна од мојих старих раширених цитата: ако не Путин — онда било ко.** Данас бих желео да се одрекнем те фразе. Почела ми је да изгледа идиотски. Не зато што сам се сложио са ратом или убиствима која је чинио Кремљ. Него зато што је власт природни закон. Исто тако непоколебљив као фундаментални закони физике и економије. На месту Путина не може да се нађе било ко, јер је у рукама Путина концентрисана екстраординарна власт. Коју он може уступити или по доброј вољи, или људима који поседују још екстраординарнију власт.

Идеалисти за посао псују Путина и Лукашенка. Бескомпромисно умеју да зову црно црним. Али одбијају да поставе питање без којег њихово моралисање нема смисла. А то је — одакле вам право да судите? Зашто власт треба да слуша вашу немоћ?

То је питање на које у једном или другом облику покушавам да добијем одговор већ 14 година. 2011. године нисам могао да разумем како се на борбу против тираније може тражити сагласност у градоначелству. Затим, посматрајући Белорусе, нисам могао да разумем зашто су покушавали да помоћу цвећа и доброг расположења свргну човека кога су сами звали тираном.

То је био некакав морок. Прави бред. На шта су рачунали, осим на милосрђе власти против које су се бунили? А ако само на њега, онда испада да је то био бунт против милосрдне власти?

Закони власти — то су закони економије. Либертаријанци то треба да разумеју боље од свих. Свако ко не може да се за себе заузме и за кога нема ко да се заложи, јесте објекат, а не субјекат односа. То није питање онога што треба да буде. То је људско стање. Управо то ми је пре 6 година на етеру покушавао да објасни Борис Кагарлицки. Али тада није могао да одабере праве речи. А мени је недостајало искуства да га разумем.

Путин и државе — то је просто један од облика које власт поприма. Може се оформити у друге, савршеније облике. Али то је могуће учинити само са позиције силе и рачунајући са природним законом. Колико год лозунга идеалисти викали на трговима. Колико год проклетстава бацали у лице власти. Власт неће нестати. Као што не нестају Њутнови закони или закон очувања енергије. Док је човек жив, биће и власти. Штавише, власт — то и јесте живот.

Зато либертаријанство ће моћи да саграде само људи који ће рачунати са природним законом и научити да управљају тржишним стимулансима. Идеалистичке покушаје да се сагради либертаријанство са позиције немоћи и ослањајући се на принципе уместо сопствене силе и користи коју либертаријанци могу да понуде другим играчима са влашћу, донети ће само тугу и разарање.

Први корак ка оздрављењу од идеализма — то је признање да власт постоји и да је са нама заувек. Под влашћу немам на уму Путина и државу. То су само стабилни облици које она поприма. Имам на уму природни закон да без силе нема права. Поново ћу рећи: сила не гарантује право. Сила такође може да породи и милост и произвољност. **Али сила је неопходна за право.**

Што више људи одлази у негирање природног закона, то ће власт постајати мање милосрдна. Са сваким новим идеалистичким захтевом, људи на којима почива изобиље и безбедност ће се окаменивати и прати руке. 2024. године мање од 32% Европљана је изјавило да су спремни да ратују за своју земљу. „Права“ је постало више. А људи спремни да их бране били су опљувани и изгрђени у својим најбољим осећањима. То више није њихова земља. Добри лос Тидвик скида рогове и бежи у шуму.

*(Превод се односи на главни текст чланка. Наслов и кључне идеје су сачувани што ближе оригиналу.)*